Strah je jedan od motiva koji cesto pokrece covekovu radoznalost. Nije svejedno da li je nasa radoznalost pokrenuta strahom od zablude (sumnjom) ili ljubavlju prema istini. Nije isto biti zabludostrasljiv i biti istinoljubiv.

Sreli smo se sa osobama ciju radoznalost pokrece sumnja. One nisu zadovoljne jednostavnim objasnjenjem stvarnosti koja ih okruzuje. Imaju obicaj da "kopaju" iza jednostavnih objasnjenja ne bi li pronasli nesto sakriveno i komplikovano. Nikada ne mogu da nadju dovoljno dokaza da bi bili sigurni u istinu.

"Mnogi nisu voljni da prime Hrista sve dok im se potpuno ne objasni svaka tajna spasenja. Odbijaju da pogledaju s verom iako uvidjaju da su hiljade vec pogledali i doziveli delotvornost upravljanja pogleda na Hristov krst. Mnogi lutaju lavirintima filozofije u potrazi za dokazima i razlozima koje nikada nece naci, a odbacuju dokaze koje im je Bog milostivo dao. Odbijaju da hode u svetlosti Sunca pravde, sve dok im se ne objasni razlog zasto sunce sija. Svi koji uporno ostaju pri takvom stavu, nece nikada doci do poznanja istine. Bog nikada nece ukloniti sve povode za sumnju. On daje dovoljno dokaza kao osnov za veru, a ako se oni ne prihvate, duh ostaje u tami." (EGV Patrijarsi i proroci, str. 432)

Mi ni u svetovnom zivotu nemamo sve dokaze da je nesto istina, pa opet zivimo. Nemamo dokaza da nas nece udariti auto na ulici, pa ipak se ne sakrivamo po coskovima. Nemamo dokaza da voda koju pijemo nije upravo sada zatrovana smrtonosnim otrovom. Da li cemo zato prestati da je pijemo? Da li cemo izgubiti svoj identitet i prestati da postojimo zato sto jos niko nije naucno dokazao nase postojanje? Nemamo dokaza da sve ovo mozda nije nekakav san ili halucinacija. Dakle, bez obzira na sve nedostatke dokaza mi se ipak ponasamo najprihvatljivije. Zivot nas primorava da se ipak opredelimo za nekakvu istinu i mi na osnovu nje zivimo.

Duhovna istina se ne namece, jer postuje nasu slobodu izbora. Pod izgovorom da nam nije sasvim jasna mi mozemo da je odbacimo i prihvatimo zabludu. Ali, mozemo i da je prihvatamo i zivimo, bez obzira sto odmah nemamo sve dokaze, ali imamo dovoljno dokaza da bi nam istina bila najprihvatljivija.

Tek tada, kada zivimo po istini koja je za nas najprihvatljivija, mi postajemo duhovno spremni da saznamo, razumemo i zivimo istinu koja ce biti potpun odgovor na duhovne i telesne potrebe nas samih i svih onih koji su u nasoj sferi uticaja.

Ukoliko previdjamo dokaze koji su nam izneti i koji su sami po sebi razumljivi, te pocnemo da sumnjicimo istinu, mozemo pasti u greh sumnje.

Osoba pokrenuta sumnjom; dakle strahom od prevare, umesto ljubavlju prema istini, obicno postavlja pitanje sledeceg tipa:

"Nije to tek tako jednostavno kao sto izgleda! To je sumnjivo! Ko zna da li je to zaista tako kao sto izgleda?! Kako da budem siguran da je to bas tako? ... Ko zna sta se sve iza toga krije???!"

Ako smo posteni ateisti i postavimo iskreno pitanje "Da li postoji Bog?", On sam ce nam pruziti odgovor na nacin na koji je to najbolje za nas. Takvo pitanje ne mora predstavljati greh. Ali, ako vec imamo dovoljno razumnog otkrivenja o tom pitanju a ne zelimo da ga prihvatimo, demon sumnje nas moze opsesti takvim pitanjima, da necemo nikada naci dovoljno dokaza da Bog zaista postoji. (Kao sto paranoicnim pitanjima mozemo i svoje sopstveno postojanje dovesti u sumnju.) Moramo biti posteni prema otkrivenjima koja su nam do sada data, i samo ako pokazemo dobru volju da po njima zivimo, Bog ce prema nama pokazati dobru volju da nas blagoslovi jos vecim otkrivenjem istine.

Sumnjicavosti se ne oslobadjamo vecim saznanjem istine, vec obracenjem srca, zato sto je sumnja greh, a nejasnoca istine samo povod za manifestaciju greha sumnje.

Kada smo pokusali da pomognemo paranoicnim osobama koje svoje bliznje sumnjice pridajuci im zaverenicke namere, primetili smo kako nikako ne nalazimo dovoljno dokaza da bi njihove sumnje ucinili neosnovanim. Uvek bi nas dokaz sadrzavao neku aksiomu koja mora verom da se prihvati. Ni licno iskustvo ne moze da bude dokaz takvim paranoicnim osobama. Mogli bi da kazu: "Sve sto vidim i osecam je halucinacija. To je posledica bajatog jogurta koji su mi podmetnuli!"

Sumnjicavost se obilno koristi u laznom etiketiranju i optuzivanju pobuda ideoloskih protivnika. Kada neko ne moze da ospori protivnicke stavove, onda pokusava da ospori pobude njegovih nosioca. Sto su optuzbe protiv "neprijateljevih" pobuda manje potkrepljene dokazima, to ljudska paranoicnost jace deluje: "Oni imaju tajne spise o ... . Iza njih se kriju ... ."

Emociju straha pobudjuje nedefinisan dozivljaj. Jasno i cinjenicno definisanje delatnosti "neprijatelja" bi uklonilo povoda masti slusaoca da mu sam prida one motive koje je sklon da projektuje. Nedefinisanost pruza sirinu projekcije.

Naravno da ni sami losi motivi koji pokrecu neku organizaciju ne mogu biti argumenat kojim se osporavaju stavovi te organizacije. Zabluda se mora raskrinkati istinom a ne paranoicnim optuzbama. Mozda se iza astrologa kriju masoni, ali nisu to razlozi zasto je lose verovati u astrologiju, niti zasto je lose biti mason. Paranoik podrazumeva da je nesto lose zato sto je u vezi za necim drugim sto je takodje lose a sto se iza toga krije, ali takvo povezivanje ne odgovara principima zdravog razuma, niti ce pomoci coveku koji je u iskusenju.

Zabluda je opasna samo zato sto coveka navodi na gresne pobude, a istina je dobra zato sto nam otkriva karakter prave bozanske ljubavi i tako omogucava da pravilno upotrebimo svoju volju u zivotnim iskusenjima. Svako drugo razmisljanje je nevazno za ljudsko spasenje i cesto predstavlja nepotrebno i opasno iskusenje.

Strah nas najcesce navodi da se bavimo istrazivanjem nebitnih i neshvatljivih istina. Pokusavajuci da shvate neshvatljive i nevazne istine mnogi propadaju zato sto su zanemarili da saznaju i primene shvatljive i vazne istine za njihov zivot i spasenje.

Bog je sve tako divno stvorio da su istine shvatljive srazmerno njihovoj vaznosti za nas zivot. One istine koje su nisu shvatljive, nisu ni vazne za nas praktican zivot.

(Vazna je ona istina koja nam otkriva Bozju ljubav i slobodu volje, ali nam se ta istina ne svidja zato sto je u vezi sa istinom o nasoj odgovornosti; jer ako imam slobodu da nesto preduzmem, tada imam i odgovornost, ako tu slobodu pravilno ne iskoristim.)

Nasa radoznalost ce se baviti vaznim, i shvatljivim istinama ukoliko je pokrenuta pravom bozanskom ljubavlju. Neshvatljive i nevazne istine tada ce nam biti dosadne.

Ako nas pokrece sumnja mi cemo sumnjati i u ono sto je jasno, bas zato sto je jasno. A prihvaticemo za istinu ono sto je nejasno bas zato sto svojom nejasnocom "golica" nasu radoznalost. Bicemo skloni da prihvatimo onu zivotnu filozofiju koja nam se cini zagonetnom i misticnom.

Zivotna filozofija (istina) koja je prozeta ljubavlju nije nam interesantna jer u nasem gresnom srcu nema sta da pobudi.

Postoje pokusaji da se Biblija tumaci na takav komplikovan i zagonetan nacin koji odgovara covekovom nepreporodjenom srcu. Bozjoj reci se pridaje simbolicno i misticno znacenje, te se stvara utisak da je neophodan autoritet koji ce da je prevede na jednostavno i razumljivo znacenje. (Kao da Bog nije bio sposoban da nam istinu otkrije na jednostavan i razumljiv nacin.) Naravno da se tada autoritet onoga koji je tumaci uzdize iznad autoriteta same Bozje reci.

Na primer, ako Bozja rec kaze: "Koja dusa zgresi ona ce umreti." (Jezekilj 18,20), i mi pokusamo da tu istinu simbolicki shvatimo, kao da dusa nece stvarno umreti, nego ce (kako uci tradicija) nastaviti da zivi ali u paklu, tada se kao i u svakom simbolicnom tumacenju pojavljuje vise problema.

Kako bi Bog trebao da kaze da ce dusa koja zgresi zaista umreti, ako je zaista bukvalno hteo da kaze da ce dusa koja zgresi umreti?!

Videcemo da se takva mogucnost jednostavno ne dozvoljava. Ako bi u Svetom Pismu pisalo da dusa koja zgresi nece umreti, tada bi nosioci pomenutog tradicionalnog shvatanja rekli da taj iskaz ima bukvalno znacenje, a kako u Pismu pise suprotno oni ga tumace simbolicki. Dakle, tumace ga kako oni hoce i tako sebe uzdizu iznad autoriteta Biblije.

Postoje simbolicni stihovi koji se ne mogu drugacije shvatiti nego simbolicno, ali kada se takvo tumacenje pruza jasnim racionalnim stihovima, onda je takvo tumacenje zaista besmisleno.

Simbolicno i nedoreceno shvatanje Biblije dozvoljava sirinu i proizvoljnost njenog tumacenja, i slobodu da joj se prida znacenje cak suprotno onome koje ona stvarno ima.

Pomenut mehanizam cemo analizirati na primeru Jehovinih svedoka.

Posto su vise puta bezuspesno predskazivali datum Drugog Hristovog dolaska, dosetili su se mogucnosti da je Hristos vec dosao, ali u nevidljivom obliku (bez svog fizickog tela). Posto Bozja rec govori da ce Isus ponovo doci isto onako kako je otisao, oni tvrde da se Isus vazneo na Nebo bez svog fizickog tela. A tu tvrdnju obrazlazu tvrdnjom da Isus iz groba nije vaskrnuo telom, vec samo duhom. Takvo shvatanje se susrece sa vise problema. Evo samo nekih:

Posle vaskrsenja Isusov grob je ostao prazan (Luka 24,3), sto pokazuje da je Isus vaskrsnuo u telu. Po vaskrsenju Hrista su mnogi videli. Apostolu Tomi je Isus pokazao oziljke od rana (Jovan 20,27). Kada se pojavio u sobi, medju svojim ucenicima, Isus je rekao:

"Vidite ruke moje i noge moje; ja sam glavom; opipajte me i vidite, jer duh tela i kostiju nema kao sto vidite da ja imam." (Luka 24,39)

Sveto Pismo toliko jasno objasnjava da je Isus ustao iz groba telom, da to jasnije ne moze biti. Kako nosioci pomenutog shvatanja pokusavaju da dokazu suprotno?

Prazan grob objasnjavaju time da je Isusovo telo sam Bog uklonio iz taktickih razloga, jer bi inace Njegovi ucenici mislili da je Isus jos uvek mrtav. A kako su Isusa mnogi videli posle Njegovog vaskrsenja, nosioci pomenutog shvatanja tvrde da "je Isus jednostavno uzeo neko telo od mesa, ... Da bi Tomu uverio, Isus je upotrebio telo sa ranama. ... Dok se Isus pojavio Tomi u telu slicnom onome u kojem je bio kada se pojavljivao svojim ucenicima. Tako je Marija Magdalena najpre pomislila da je Isus bastovan." ("Ti mozes zauvek da zivis u raju na zemlji" str.145)

Umesto da objasnjenje sve pojednostavi ono jos vise komplikuje. Jedna neistina da bi se opravdala povlaci mnoge druge neistine. Tako i laz da je Isus vaskrsnuo bez tela, povlaci da je Bog morao da slaze ucenike ("taktika"), a drugi put i Isus (kada je pokazivao ucenicima svoje telo). U svoj ovoj zavrzlami, u kojoj je, izgleda, bastovan umro mucenickom smrcu da bi Isusu dao svoje telo, ostaje nejasno, zasto se Isus jednostavno nije posluzio svojim telom?!

Dakle, vidimo kako simbolickim (proizvoljnim) tumacenjem Biblije mozemo doci do suprotnih zakljucaka od onih koje ona sama tvrdi. U ovom slucaju dolazimo do tvrdnje da Isus nije vaskrsnuo telom iako On to jasno kaze u Luci 24,39. Na kraju krajeva, ako Biblija dozvoljava sirinu tumacenja, onda nam ona uopste nije ni potrebna, jer ne ispunjava nikakvu svrhu. Jednostavno mozemo sve i svasta da tvrdimo i bez nje. Ali, nosioci zablude sve i svasta tvrde sa njom, da bi svojim shvatanjima dali formu bozanskog autoriteta. Proces proizvoljnog i paranoicnog tumacenja jasnih biblijskih stihova upravo golica mastu mnogih "istrazivaca Biblije".

Komplikovana objasnjenja ("filozofiranja") gode covekovom nepreporodjenom srcu. Gresnom srcu je lakse da satima "razbija glavu" o ovakvim pitanjima, nego da razmislja o jednostavnim primerima Bozje ljubavi i dobrote sadrzanim u Bibliji.

Prave pobude radoznalosti mozemo naci samo u Bogu. Ako dozvolimo da nasu radoznalost pokrecu pogresni motivi; ako istinu istrazujemo iz straha umesto iz ljubavi, moramo imati na mu da cemo je i prihvatiti iz straha umesto iz ljubavi. A ako je prihvatimo iz straha, trudicemo se i da je zivimo iz straha umesto iz ljubavi.

Jedan mladic obeshrabren u hriscanstvo i u pobedu nad grehom, ispricao mi je sledecu ispovest:

"Procitao sam brosuru pod nazivom 'Vizija raja i pakla', koja opisuje 'put duse' posle smrti, kao i druga iskustva jednog naseg hriscanina. Opis vecnih muka u paklu bio je detaljan i uzasan. Na mene je ostavio dubok utisak. Dok sam ga citao osecao sam kako neka sila ulazi u mene. Oko sest meseci sam ziveo u panicnom strahu da ne ucinim i najmanji greh, jer su mi stalno pred ocima bile slike pakla opisanog u brosuri. Okolina je primetila da sam postao bolji nego pre, ali ja vise nisam mogao to da izdrzim. To je za mene bilo isuvise tesko i ja sam se vratio predjasnjem stilu zivota."

U pomenutoj brosuri nigde se otvoreno ne trazi od vernika da svoju poslusnost Bogu zasnivaju na strahu od vecnih muka u paklu. Takvo otvoreno protivrecje biblijskom duhu ljubavi smanjilo bi broj zavedenih ovom brosurom. Ali, sadrzaj brosure donosi rodove straha kada se njegove ideje poseju u ljudsko srce. U tradicionalnom hriscanstvu nalazimo strah kao legitiman motiv vernosti Bogu:

"Kusao djavo jednog podviznika (monaha) iznevsi mu pred oci lik lepe zene. Podviznik stavi palac na plamen svece i kada bol postade neizdrziv, on ga izmace i rece: 'Kada ja ni minut ne mogu da izdrzim da mi palac gori u plamenu, kako cu da izdrzim onda muku vecnu kad budem sav goreo u plamenu?' I osenivsi se znakom krsta izbegne greh i spase svoju dusu. DJavo pobeze od njega, a zena isceznu."

Jedna duhovna vezba savetuje vernike da pred spavanje razmisljaju o vecnim mukama koje ce ih cekati u paklu, ukoliko ne budu poslusni Bogu. U toj vezbi se dalje naglasava da ce takva razmisljanja imati pozitivnog odraza na ponasanje.

Verovanje u vecne muke duse u paklu spusta Bozju pravednost na nivo ljudske surovosti. Jedan ugledni doktor teologije je izjavio:

"Pogled na paklene muke uvek ce povecavati blazenstvo svetih. Videci druge koji su iste prirode i rodjeni pod istim okolnostima, bacene u takvu strahotu, dok su oni tako visoko pocasceni, shvatice koliko su srecni."

Nauka o kazanima kljucalog ulja i vecnim mukama duse u paklu nije zasnovana na Bibliji, vec je pozajmljena iz grcke mitologije. Biblija govori o drugom vaskrsenju, kada ce nepravednici ustati iz grobova da bi primili svoju platu. Plata za greh je smrt (Rimljanima 6,23), a ne zivot. "Koja dusa zgresi, ona ce umreti." (Jezekilj 18,20) Nepravedni ce "primiti pogibao vecnu od lica Gospodnjega i od slave njegove" (2.Solunjanima 1,9).

Njih ceka druga smrt, koja za razliku od prve smrti nije samo prestanak besmislenog zivota, vec i primanje pravedne kazne za odbacenu milost i ucinjene grehe.

"A strasljivima i nevernima i poganima i krvnicima, i kurvarima, i vracarima, i idolopoklonicima, i svima lazama, njima je deo u jezeru sto gori ognjem i sumporom; koje je smrt druga." (Otkrivenje 21,8)

Nepravedni ce, srazmerno svojoj krivici, goreti u paklu dok ne izgore (Psalam 68,2; Otkrivenje 20.9; Avdija 16).

Zbog svoje neizmirenosti sa Bogom, covek je sklon da strah od druge smrti prida prvoj smrti. Sklon je da u bilo kakvoj nevolji, neuspehu i nesreci vidi senku suda koji ga ceka.

"Nego ce ti Gospod dati srce plasljivo, oci isciljele i dusu iznemoglu. I zivot ce tvoj biti kao da visi prema tebi, i plasices se nocu i danju, i neces biti miran zivotom svojim." (5.Mojsijeva 28,65-66)

Potisnut strah zbog krivice izopacava covekovu predstavu o kazni zbog greha. Tako, oni koji veruju u reinkarnaciju, smatraju da nevolje koje dozivljavamo u sledecem zivotu predstavljaju kaznu za grehe koje smo ucinili u prethodnom. Na primer, ako smo ubili i mi cemo biti ubijeni. Medjutim, kratkotrajan fizicki bol i samo prestanak naseg besmislenog zivota ne moze predstavljati zasluzenu kaznu. Takva kazna ne bi bila adekvatna nasoj stvarnoj krivici. Ta "relativna kazna" uzima kao svoj kriterijum dozivljaj bola onoga ka kome je zlo izrazeno, a ne uzima u obzir Bozju pravednost. Kada bi u svetlosti Bozje pravednosti ljudi uvideli tezinu svojih prestupa, shvatili bi da i zbog gresnih misli, koje po reinkarnaciji ne donose losu sudbinu, oni zasluzuju smrt kao kaznu. Kada bi bili izmireni sa Bogom i oslobodjeni od sebicnosti uvideli bi da nevolje sa kojima se susrecemo u svakodnevnom zivotu ne predstavljaju gotovo nikakvu kaznu. One coveku neciste savesti mogu izgledati kao sen suda koji ce doci, ali nikako ne mogu predstavljati njegovu stvarnu zamenu.

Dusa koja je izmirena sa Bogom, u nevolji ne vidi kaznu, vec prepoznaje ruku velike ljubavi koja kusa "srca i ispituje bubrege". Zato sto nas Bog mnogo voli a ne voli greh, On nas ponekad dovodi u veoma neprijatne situacije po nasu gresnu prirodu, ali ne i po nas. Nevolje nam pomazu da postanemo svesni slabosti naseg karaktera i potrebe za Bozanskom intervencijom u nasem zivotu. Isus kaze:

"Ja koje god ljubim one i karam i poucavam; postaraj se dakle i pokaj se." (Otkrivenje 3,19)

"Gradite spasenje svoje sa strahom i drhtanjem." (Filibljanima 2,12)

Nevolje i strah mogu biti povod za preispitivanje naseg duhovnog stanja i za nase izmirenje sa Bogom, ali oni nikada ne smeju postati razlog nase religioznosti. Emocija straha moze biti realan, adekvatan odgovor na dozivljaje stvarnosti kao sto su opasnost, iznenadjenje, nedefinisanost situacije, itd, ali ako samo osecanje postane pokretacka snaga u zivotu onda se sigurno radi o strahu kao grehu: fobicnosti, paranoicnosti, kukavicluku, sumnjicavosti, skepticizmu, itd.

Na primer, osecanje straha je adekvatan odgovor na opasnost od automobila koji velikom brzinom juri prema nama. Ali, funkcija osecanja ce biti ispravna ili neispravna u zavisnosti od naseg duhovnog stanja. Ako smo u ispravnoj zajednici sa Bogom, mi cemo osetiti strah, ali se necemo skloniti iz straha, vec iz ljubavi prema sebi, vozacu, itd. Medjutim, u losem duhovnom stanju nama ce upravljati samo osecanje straha. Mi cemo se skloniti iz straha, a ne iz ljubavi (jer je nemamo). Kako osecanje straha nije samo po sebi racionalno, (niti treba da ima tu funkciju) moze se desiti da iz straha na licu mesta "ostanemo ukopani" i nastradamo u opasnosti.

Ako smo izmireni sa Bogom tada ne samo da necemo imati razlog zbog cega da se plasimo, jer imamo poverenja u Bozje vodjstvo, vec necemo imati ni cime da se plasimo. Necemo imati straha u sebi, te nasa revnost nece biti prozeta strahom kao pokretackom snagom:

"U ljubavi nema straha, nego savrsena ljubav izgoni strah napolje; jer je u strahu mucenje, a ko se boji nije se usavrsio u ljubavi" (1.Jovanova 4,18).

"Jer nam Bog ne dade duha straha, nego sile i ljubavi i cistote." (2.Timotiju 1,7)

Nas Gospod nas poziva "da mu sluzimo bez straha, u svetosti i u pravdi pred njim dok smo god zivi". (Luka 1,74-75)

Za razliku od straha kao pokretackog motiva, koji je zato greh, postoji osecanje straha (strahopostovanja) koje je posledica razumevanja i dozivljaja Bozje velicine; Njegove velike ljubavi i milosti prema palom coveku. Takvo osecanje straha se pojavljuje zajedno sa osecanjem radosti. Bozja rec kaze:

"Sluzite Gospodu sa strahom, i radujte se s trepetom." (Psalam 2,11)

Strah je osecanje koje je adekvatan odgovor na nedefinisanost i velicinu onoga sto pokusavamo da shvatimo. Nekada mozemo cuti iz svetovnih usta komentare kako je neka stvar "strasno dobra" ili "opasno dobra", zato sto prevazilazi ljudska ocekivanja. Otkrivenje bezgranicne Bozje ljubavi prema nama prevazilazi nasu moc da je sebi potpuno objasnimo i kada licno prihvatamo tako neshvatljivo veliku Bozju ljubav, u nama se pojavljuju osecanja straha i divljenja, zbunjenosti i zahvalnosti.

"Ja cu utvrditi svoj savez s tobom i poznaces da sam ja Gospod, da se opomenes proslosti i da se zbunis kad ti oprostim sve ono sto si ucinila, govori Gospod, Vecni." (Jezekilj 16,62-63)

"Ako ces na bezakonje gledati Gospode: Gospode, ko ce ostati? Ali je u tebe prastanje, da bi te se bojali." (Psalam 130,4-5)

"I ocisticu ih od svakoga bezakonja njihova kojim mi sagresise i oprosticu im sva bezakonja njihova... I bice mi milo ime i hvala i slava u svih naroda na zemlji koji ce cuti za sve dobro sto cu im uciniti, i uplasice se i drhtace radi svega dobra i radi svega mira sto cu im ja dati." (Jeremija 33,8-9)

Strah ili bojazan od Boga cesto predstavlja nasu bojazan da svojim pogresnim izborom ili postupanjem ne povredimo onoga ko nam je veoma drag. Takav strah ne predstavlja negativno osecanje:

"Pokazi mi Gospode put svoj, i ici cu u istini tvojoj; ucini neka se mili srcu mojemu bojati se imena tvojega." (Psalam 86,11)