Iza stava "Hocu do te istine sam da dodjem!" cesto se krije oholost,
umesto zelje za unutrasnjim razumevanjem i prihvatanjem. Tacno je da ne
treba da dozvolimo da neko misli umesto nas, ali je istina da ce Bog
da nas savetuje ponekad i preko drugih ljudi.
No, mnogima se oholo ja uzjoguni kada cuje za pojam proucavanja Biblije,
crkvene institucije ili za pojam zakona. Kao da im ni jedan savet nije
potreban, kao da su jedini ljudi na zemlji koji imaju otkrivenje istine,
ogranicavaju se sobom i svojim ogranicenim iskustvom. Oni svoj iracionalni
autoritet "istine," umesto u spoljnim autoritetima, nalaze u sebi, u svom
"bozanskom" nadahnucu, intuiciji, u svojoj savesti, ili svojim osecanjima.
Oni nisu spremni da pruze razumno objasnjenje svojih shvatanja, vec iznose
gotov sud koji zasnivaju na sebi, dozivljaju svog nadahnuca i glasu svoga
srca. Govoreci: "Ali, ja ovako osecam; ovako mi govori moje nadahnuce!" ili
"Ja ovako mislim!" oni nesvesno otkrivaju da su sebe; svoja osecanja i svoje
misli stavili iznad zdravog razuma, i iznad autoriteta Boga i Njegove reci.
"Bezumniku nije mio razum nego da se javlja srce njegovo." (Price 18,2)
Istina ne zavisi od toga sta mi osecamo ili mislimo o njoj. Zato je besmisleno navoditi svoje licne utiske kao kriterijum istine. Zasto bi navodili druge da se kockaju sa svojom sudbinom slepo prihvatajuci nasa osecanja i misli kao glas Bozji?!
NAJCESCI RAZLOG NERAZUMEVANJA BIBLIJSKOG OTKRIVENJA
Mnogi ljudi godinama "traze" istinu, idu od jedne crkve do druge, citaju svu mogucu religioznu i filozofsku literaturu, i nikako ne mogu da dodju do spoznanja sta je istina. Kao da Istina sa velikim I ne postoji, kao da ne postoji Bog koji zeli licno da im otkrije istinu i kao da istina sama po sebi nije shvatljiva. Ocigledno je da nije problem u Istini, Bogu i shvatljivosti istine, vec u njima!
Sta je njihov sustinski problem?
Oni ne dozvoljavaju Istini da im sama govori o sebi, vec oni Njoj postavljaju uslove!
Oni tvrde da pitaju Boga u molitvi sta je istina, a u stvari pitaju sebe, svoje srce. Oni su glas svoga sebicnog i samopravednog Ja podigli toliko visoko da Bozji glas uopste ne mogu da cuju. Glas njihovih licnih sumnji i pretpostavki, sebicnih i samopravednih zelja, je toliko snazan, da od njega uopste ne mogu cuti odgovor na pitanje "Sta je zaista istina?". Oni su sebe, svoje Ja i svoje puteve ucinili vaznijim od istine i Boga koji se istinom otkriva.
Covekova nespremnost da saslusa savete drugih ljudi, cesto pokazuje i njegovu nespremnost da cuje savet i glas bozanskog nadahnuca. Ukoliko u svojoj oholosti prihvatanje odredjenog shvatanja moramo da uslovimo time da li se i nase veliko Ja sa tim shvatanjem slaze, ogranicavamo svoju moc da spoznamo one karakterne atribute koje nemamo u svojoj prirodi, a koje bi bilo neophodno da steknemo.
Jedan moj prijatelj je sa velikim entuzijazmom uzeo da proucava Evandjelja, da bi posle nekoliko dana izjavio:
"Ne svidja mi se! Isus je mnogo ohol! Samo ponavlja: Ja sam ovo i ja sam ono! Samo cini cuda i pravi se vazan!"
Sta je problem mog prijatelja?
On nije citao Bibliju u duhu poniznosti!
To je rezultovalo da je pitao svoje Ja sta je istina a ne samog Boga.
A zasto je to lose?
Njegova gresna priroda nije u stanju da shvati pravu nesebicnu dobrotu, koja mu je bila predocena proucavanjem Biblije. Ali, kako je sama njegova priroda ponosna i ohola, ona je tako dala svoj sopstveni komentar Biblije na osnovu onih principa koji nju samu pokrecu. Moj prijatelj je u Bibliji video ponos i oholost zato sto bi on sam bio dobar jedino iz takvih poriva.
Jedna moja poznanica ima slican problem u pristupu Bibliji. Rekla mi je kako istocnjacke religije mnogo vise odgovaraju njenom srcu, dok Bibliju uopste ne moze da razume. Rekao sam joj:
"Ako pokusavamo da shvatimo, osetimo i dozivimo Sveto Pismo kroz sebe, pitamo svoje srce, svoju prirodu, tada necemo razumeti njegov pravi smisao, jer Sveto Pismo nam je i dato zato da bismo kroz njega shvatili nesto novo, nesto sto nemamo u sebi, svojoj prirodi, svome srcu, a sto bismo trebali da imamo. Sveto Pismo nije dato od coveka, vec od Boga. Ono se ne sme spustati na nivo ljudskoga da bi moglo da se shvati, vec ono ima za cilj da coveka uzdigne k Bogu i Njegovom karakteru."
Opet, jedan prijatelj mi je rekao kako mu Biblija deluje savrseno racionalno, ali i zato previse hladno, za razliku od nekih drugih, gotovih tumacenja Biblije. Rekao sam mu:
"Nije problem u Bibliji, nego u tebi. Nije njeno otkrivenje hladno, vec su takva nasa srca. Umesto da pobudjujemo fanatizam nasih srca citajuci izopacenu duhovnu literaturu, treba da se ponizimo i da priznamo da na racionalno otkrivenje Istine, nase srce nema ljubavi. Zatim treba da se uhvatimo za Hristovu pravednost a ne da "ceprkamo" po sebi, trazeci u sebi dobrote koje nikada necemo naci. Biblija je test karaktera naseg srca, a ne moze nase gresno i samopravedno srce biti test Biblije!"
Slicna oholost se moze videti i kod onih koji sebe smatraju vernim i ispravnim hriscanima. Ponekad, tek u nekoj situaciji oni otkriju da zapravo ne veruju Bogu, vec sebi. U susretu sa svojim zivotnim odgovornostima, oni su skloni da izjave:
"Nemam volje da uradim taj posao! Meni se ne radi ... Meni se najvise svidja ovo, a najmanje ono! Ja bih najvise voleo..."
Zapazimo kako te osobe za svaku stvar pitaju svoje ja za dozvolu, da li njihovo ja moze ili ne moze, da li zeli ili ne zeli da ispuni zadatak koji stoji pred njima. Iako te osobe tvrde da veruju u Boga, one ne postavljaju pitanje Bogu sta je Njegova volja, vec pitaju sebe.
Kada kazu da nemaju volje da urade ono sto treba da urade, pokazuju da snagu volje traze u sebi, a ne u Bogu. One veru u Boga uslovljavaju verom u svoje zelje i sposobnosti. Time automatski ogranicavaju sebe svojim sebicnim motivima, nedostatkom ljubavi da urade ovo ili ono, pa i nedostatkom moci i sposobnosti, koji bi im bili darovani kada bi se uzdali u Boga, a ne u sebe. One tvrde da veruju u Boga ali svojim postupcima pokazuju da uopste nemaju poverenja u Boga da ih On voli, i da ce zato sto ih voli dati njima potrebnu silu nesebicne ljubavi i sposobnosti da ostvare zadatak na koje ih je Bozje providjenje pozvalo. Takve osobe pokazuju svojim delima i da ne veruju Bogu da je bolje da postupaju po Njegovom zakonu, vec da im je bolje da hodaju sopstvenim putevima. U svojoj oholosti te osobe tako pokazuju da sumnjaju u njihovog Tvorca da On zna sta je najbolje za njih. A kada takve osobe zadese teske zivotne nevolje, one onda gundjaju Bogu sto ih je dopustio, kao da je Bog trebao da ih mimo njihove slobodne volje prisili da ostave zivotni put koji su sami izabrali.
Mnogi tek u vreme nevolja shvataju koliko su se uzdali u sebe umesto u Boga, ali su zato nevolje upravo prilika da se ponize pred Bogom, cuju Njegov glas i da prihvate Njegovo mudro vodjstvo i starateljstvo.
Mnogi cekaju da ih odredjena situacija ili nadahnuce bace u Bozje narucje, medjutim, prirodni tok stvari uvek tezi da nas odvoji od Boga.
Mi se sami moramo poniziti i izabrati Boga, zato sto to tako hocemo, a ne zato sto to zelimo, jer to svojom gresnom i samopravednom prirodom nikada necemo moci da pozelimo. Upravo zato je coveku i data slobodna volja da donosi odluke mimo svoje prirode, da bi bio slobodan od sebe samog.
Upravo zato da bi znali kako da upotrebimo slobodnu volju, da bismo znali da razlikujemo porive svoga Ja od Bozjeg nadahnuca i Njegove volje, nama je ponudjena mudrost. I kada nase Ja pocne da se buni protiv glasa razuma, koliko nas je voljno da glas svoga Ja potcini glasu Istine?! Dok vecina testira glas Istine pitajuci za misljenje i odobrenje svoje Ja, mali broj ljudi pristaje da se ponizi, da prizna svoju nemoc i slabost, i da se pokori bozanskoj istini i njenoj sili. Da li polazimo od svoga Ja ili od Boga, da li polazimo od svojih pristrasnosti i predrasuda ili od toga staje zaista istina? To se vidi kada proucavamo Sveto Pismo:
Da li pokusavamo da se po svaku cenu prepoznamo kao da smo navodno oni koji njegovu pravdu ispunjavaju svojim zivotom, ili priznajemo da smo u sukobu sa Bozjim zakonom te da nam je neophodna Bozja milost da bismo stali pred Bozje lice?!
Fariseji, koji su, uprkos svojoj strogoj moralnosti, Isusa poslali na krst, nisu citali Bibliju da bi se radovali Bozjoj dobroti, vec da bi se radovali sopstvenoj. Oni su se trudili da svoje Ja osposobe da moze da bude poslusno Zakonu, umesto da se kroz zakon odreknu svoga gresnog Ja i uzdaju u Boga. Oni su se zapravo trudili da zahteve zakona shvate kroz sebe i svoju prirodu, pa su zato u drzanje zakona i utkali motive svoje gresne i samopravedne prirode. Umesto da su se odrekli sebe i oslonili na ponudjenu bozansku silu.
Sta se desava kada otkrivenje Bozjeg karaktera, izrazenog kroz Njegov zakon, pokusavamo da shvatimo kroz sebe, svoju prirodu i svoja osecanja?
POKUSAVAMO DA SE PO SVAKU CENU PREPOZNAMO MEDJU ONIMA KOJI ISPUNJAVAJU ZAKON
U tom slucaju postoje dve mogucnosti:
Prva mogucnost:
Ne uspevamo da zakon dozivimo svojom gresnom prirodom, i zato ga odbacujemo.
Tada kazemo:
"NE! Ja to ne osecam kao istinu! Ne svidja mi se!"
Druga mogucnost:
Uspevamo Bozji zakon da shvatimo, osetimo i dozivimo svojom gresnom prirodom i samopravednom savescu, sto znaci da zakon pogresno razumemo, i tako padamo u fanatizam, legalizam i sl.
Te dve mogucnosti su posledica naseg uzdanja u sebe. Svoje Ja smo stavili na presto svoga srca i zivota i njega pitamo za misljenje. Smatramo da sve pa i sam Bog postoji radi naseg Ja, da bi udovoljilo njegovim zeljama.
Mi tada zapravo ne polazimo od pitanja da li je otkrivenje istinito, vec da li odgovara nasim sopstvenim motivima, navikama i vec formiranim shvatanjima. Isuvise smo oholi da bismo dozvolili da Bog nama govori, pa zato mi njemu govorimo ono sto bismo mi voleli da je istina. Pokusavamo da se nadjemo u skladu sa zakonom, umesto da priznamo da smo pod njime tj. da smo u sukobu sa zakonom.
Sta se desava kada otkrivenje Bozjeg karaktera prihvatamo ponizno, priznajuci da nismo u skladu sa zakonom, vec u sukobu sa njime?
PRIZNAJEMO DA SMO PREKRSIOCI ZAKONA
Tada priznajemo da nam zakon otkriva nesto novo, nesto velicanstveno, nesto sto nemamo u sebi, svojoj prirodi i svome srcu a sto bismo trebali da imamo. Priznajuci da smo principima svoje prirode u sukobu sa zakonom, mi dozvoljavamo Bogu da radi sa nama. Zauzimajuci na taj nacin ponizan stav prema Bogu mi mu dozvoljavamo da Njegov glas nadjaca glas naseg Ja. On nam tada govori i sam otkriva uzviseni smisao svojih zahteva. (Njegov glas nam uliva poverenje, jer nam otkriva Bozji karakter koji je dostojan poverenja.)
Zakon time ispunjava svoju svrhu, jer nas navodi da se vise ne oslanjamo na sebe, vec da se svojom voljom oslonimo iskljucivo i samo na Boga.
Priznanjem da smo pod zakonom, mi pokazujemo da svojom prirodom nismo u stanju da ispunimo zahteve zakona, ali zato poverenjem u Boga prihvatamo da On to svojim Svetim Duhom cini u nama.
A onima koji se povezu sa Bogom, "nista nece biti nemoguce" (Matej 17,20).