IZMEDJU SEBICNOG I DOBROG, IRACIONALNOG I SVRHOVITOG

U popularnoj TV emisiji za decu "Kocka, kocka kockica", voditelj Branko je je pred decu izneo cokoladu i persun. Zatim je opsirno objasnio zbog cega sve cokolada nije zdrava i zasto je persun veoma zdrav.

Potom je rekao: "Ja deco ne znam sta ce te vi, ali ja znam sta cu da uzmem. Ja cu da uzmem persun!" Potom je uzeo i pojeo pregrst persuna.

Reakcija dece je bila raznolika. Par njih je hrabro i bez premisljanja uzelo persun. Nekoliko je pak uzelo persun ali sa ociglednim potiskivanjem svoje zelje da radije uzmu cokoladu. Nekolicina je uzela cokoladu ali sa grizom savesti sto uzimaju ono sto znaju da nije zdravo. A nekolicina njih je uzela cokoladu bez ikakvog vidljivog konflikta sa svojom savescu, kao da nisu slusali predavanje o nezdravosti cokolade.

U ovom "eksperimentu" vidimu sukob izmedju sebicnih motiva ljudske prirode i motiva prave ljubavi. Sebicnom coveku je vaznije kako se oseca, nego da li je to sto on radi dobro, pa ce tako on biti sklon da radije izabere onu hranu koja je ukusna nego onu koja je zdrava. U svim svojim svakodnevnim aktivnostima njemu je takodje vaznije pitanje kako se oseca dok nesto radi, nego da li je to sto radi dobro za njegovu egzistenciju. Namece nam se pitanje, otkuda u covekovoj prirodi motivi koji su nesvrhoviti njegovoj egzistenciji?

Neki smatraju da je covek tako genetski isprogramiran da ono sto njemu izaziva prijatna osecanja (u prirodnim uslovima), da je to ono sto je za njega istovremeno i zdravo, te tako opravdavaju sebicnost kao nesto prirodno i potrebno. Medjutim, da je to zaista tako onda covek nikada ne bi dobio razum da sam na sebe preuzme odgovornost za izbor onoga sta je dobro, vec bi se zaustavio na svojoj genetskoj determinisanosti. Ako je gladan, ubrao bi plod koji je ukusan. Ne bi imao potrebe da razmislja o njegovoj ispravnosti, vec bi se prepustio da ga rukovode njegova osecanja i osecaji.

Prirodan ukus osnovne sirovine od koje se pravi cokolada - kakao, veoma je neprijatan, zbog skupa otrovnih supstanci, koje imaju gorak ukus. Dakle, u prirodnim uslovima covek nikada ne bi konzumirao kakao.

No, da li je neophodno da covek bude pokrenut sebicnim motivima da bi izmedju ukusnog i neukusnog izabrao ukusnu hranu? Ne! Da bi izabrao ukusnu hranu dovoljno je sto ima osecaj ukusnog i neukusnog. Da li covek treba da bude prozdrljiv da ne bi umro od gladi? Ne! Dovoljno je da ima osecaj gladi da bi potrazio hranu i da bi je pojeo. Osecaji i osecanja postoje zato da bi skrenuli paznju naseg uma na nase ili tudje potrebe, a da li ce nasa reakcija na te osecaje i osecanja da bude sebicna ili dobra, iracionalna ili svrhovita, to je sasvim drugo pitanje.

STA NAM OTKRIVA POSTOJANJE RAZUMA?

Razum nam pruza slobodu od onoga sto samo na prvi pogled izgleda dobro, ali i od naizgled bezizlaznih situacija, i tako nas razum uzdize iznad ogranicenosti postojecim iskustvom.

Upotreba razuma nam pruza vecu slobodu u zadovoljavanju nasih stvarnih egzistencijalnih potreba, ali samo u slucaju da je nas razum pokrenut motivom nesebicne ljubavi.

Postojanje razuma kod coveka pokrenutog sebicnoscu osporava teoriju o prirodnoj selekciji i evoluciji, jer ce razum u funkciji sebicnih motiva jos vise da ga odvoji od njegovih egzistencijalnih potreba. Covek ce jednostavno da napravi precicu ka svojim sebicnim zadovoljstvima, tako sto ce da sve svoje intelektualne u fizicke moci da zloupotrebi u cilju zadovoljenja sebicnosti a na stetu stvarnih egzistencijalnih potreba.

Na primer, covek ce da uzme duvan, drogu ili alkohol da bi se osecao lepo, i time ce upravo da ugrozi svoji egzistenciju. Sto se tice primera sa cokoladom, covek ce u kakao dodati secer da bi smanjio gorcinu njegovih otrovnih supstanci, te da bi mogao tako nezdravog da ga konzumira.

Interesantno je da zivotinje koje imaju mnogo manje razvijen razum od coveka, pokazuju mnogo svrhovitiju njegovu primenu tj. one se ponasaju mnogo razumnije od coveka. Na primer, grupa pacova koja na raspolaganju ima veoma ukusnu i mirisnu hranu ali sa smrtonosnim otrovom, sacekace da vidi posledice te hrane na jednom od svojih "dobrovoljaca". Ukoliko "dobrovoljac" ugine, ostali pacovi ce razumski da zaobilaze tu hranu, bez obzira na njen veoma privlacan ukus i miris. U istoj situaciji, covek u najvecem broju slucaja postupa nerazumno. On izabira upotrebu nezdrave i neumerene ishrane, konuzmiranje alkohola, duvana i droge iako mu je razumno poznat njihov fatalni ucinak.

Cesto se tvrdi da kada bi ljudi imali svest o posledicama svog postupanja, da bi tada sasvim drugacije postupali. Medjutim, praksa nam pokazuje da takva svest nema gotovo nikakvu ocekivanu funkciju. Ljudi znaju da pusenje nije zdravo, pa opet puse. Tek kada posledice greha ugrozavaju ljudsku egzistenciju do te mere da je i samo zadovoljavanje ljudske sebicnosti dovedeno u pitanje, tada ce covek pokusati da koriguje svoje ponasanje, ali najcesce tako sto ce primeniti simptomatska resenja koja ne zahtevaju da se on odrekne svog sebicnog poriva u svojoj sustini.

Sve ovo nas suocava se veoma vaznom cinjenicom:

Ako ne bi postojala mogucnost da razum bude pokrenut pravom nesebicnom ljubavlju, tada razum ne bi imao smisla da postoji, jer bi mogao da ima samo negativnu funkciju, a samim tim on nikada ne bi ni nastao. Tako nam postojanje razuma ukazuje na to da je on stvoren da funkcionise pokrenut iskljucivo motivom prave nesebicne ljubavi, sto nam ukazuje na postojanje same prave nesebicne ljubavi. Tada razum ima svoju ispravnu svrhu da navede coveka da cini ono sto ce proizvesti da on BUDE dobro, a ne ono sto ce proizvesti da se on samo OSECA dobro.

GRESNI MOTIVI NISU SVRHOVITI EGZISTENCIJI JEDINKE I VRSTE

Ocigledno je da glavni problem opstanka ljudske civilizacije nije u nedostatku samog razuma i sposobnosti, vec u nedostatku zdravih motiva koji bi njegov razum ucinili zdravim razumom i upotrebu ljudskih sposobnosti svrhovitom njegovoj egzistenciji.

Iako nekada deluje kao veoma zabrinut za svoju egzistenciju, covek pusi, pije ili nekim drugim svojim postupcima pokazuje da mu do egzistencije zaista nije stalo. On je spreman da zrtvuje i svoje zdravlje i svoju egzistenciju radi uzitka.

Prozdrljiv covek ce zrtvovati svoj zeludac radi hrane, kao sto ce samoljubiv covek biti sklon da izvrsi samoubistvo zbog povredjene sujete. Nacionalista ce zrtvovati naciju radi svojih nacionalnih vrednosti, kao da covek postoji radi svojih vrednosti a ne one zbog njega. Kako nas prirodni motivi pokrecu sebicnom ljubavlju, koja uvek trazi razlog zbog koga volimo, bicemo skloni da zrtvujemo i sam objekat ljubavi radi razloga zbog koga ga volimo.

Dok je pokrenut gresnim motivima, umesto motivom prave ljubavi, covek i na prijatna i na neprijatna osecanja reaguje iracionalnim motivima: na osecanje radosti reaguje sebicnoscu umesto zahvalnoscu, na osecanje straha reaguje kukaviclukom umesto hrabroscu, na osecanje gneva reaguje mrznjom umesto krotoscu, a na osecanje tuge reaguje zabrinutoscu umesto starateljstvom.

Vidimo kako prirodni motivi navode coveka da se ponasa nesvrsishodno svojim stvarnim interesima, te vidimo kako time covekovi motivi ponasanja opovrgavaju teoriju o prirodnoj selekciji i evoluciji. Prirodna selekcija nikada ne bi ostavila u zivotu jedinke koje su pokrenute motivima nesvrsishodnim njihovoj egzistenciji. Drugim recima, da je princip prirodne selekcije i evolucije zaista formirao osobine vrste, covek nikada ne bi postao gresan.

Na osnovu ovoga razmatranja mozemo zakljuciti da su gresni motivi ponasanja takodje i patoloski motivi ponasanja, jer navode coveka da se ponasa nesvrsishodno svojim i tudjim egzistencijalnim potrebama.

DA LI JE PITANJE "STA JE GREH" RELATIVNO PITANJE?

Da li posle svega mozemo reci da je pitanje greha relativno pitanje?

O relativnosti greha najcesce govore osobe koje su same pokrenute grehom tj. iracionalnim motivima a nikada one koje pokrece nesebicna ljubav. Onaj ko nije pokrenut nesebicnom ljubavlju cesto nije u stanju ni razumom da shvati razliku izmedju dobrog i loseg, jer bi ga sposobnost da razlikuje dobro od zla, svrsishodno od iracionalnog, ukorila i za njegovo sopstveno iracionalno (gresno) ponasanje. Da bi umirio svoju savest, on obezvredjuje princip dobrog tumaceci ga principima svog iskvarenog srca, te formira shvatanje da je pitanje dobra i zla relativno ili da prava dobrota uopste ne postoji.

Biblijsku definiciju ljubavi i greha koju nam pruza Bozji moralni zakon (Deset zapovesti) on nije u stanju da shvati. On u Zakonu vidi samo slepo slovo a ne razume njegov duh (smisao), pa mu se cini da su Deset zapovesti samo jedan od mnogih kodeksa ponasanja kakav odlikuje razne druge religije i ideologije.

Za razliku od ljudskih kodeksa ponasanja, otkrivenje Bozjeg moralnog zakona se bavi pobudama ljudskog srca a ne samom formom ponasanja. Bozji zakon nece direktno svojim slovom ukoriti jedenje cokolade, ali ce zato jasno ukoriti sebicne pobude koje coveka navode da se hrani nezdravo. Kada bi se zakon zaustavio na ukoravanju same forme, on ne bi coveka naveo da resi problem u svom korenu - u reformi svojih gresnih motiva.

Oni koji zanemaruju znacaj i funkciju Bozjeg moralnog zakona, nisu u stanju da se pokaju za sam greh, vec se kaju samo za njegove neprijatne simptome u ponasanju i osecanjima. Kako sam uzrok gresenja - gresan motiv, nije ukoren zahtevima Bozjeg zakona, niti iskorenjen Bozjim planom spasenja, oni i dalje nastavljaju da grese.

ZASTO BI IKO IZABRAO NESVRHOVITE PRINCIPE ZIVELJENJA?

Na kraju ovoga razmisljanja namece nam se jedno vazno pitanje:

Zasto bi covek ikada izabrao princip greha kada je on nesvrhovit njegovoj sopstvenoj egzistenciji?

Zato sto je to jedino cime on moze biti pokrenut ako zeli da nadje srecu NEZAVISNO od Boga. Prema tome, koren svakog greha je u oholosti - potpuno iracionalnoj nezavisnosti:

Gresnik svesno ili nesvesno govori: "Nema veze sto je to nemoguce postici bez Boga, ali ja to ipak hocu Sam!"

Kako je odvojen od Boga covek postao duhovno prazan, sustinski duboko nezadovoljen, on sada mora tu prazninu da popunjava sam. Ali, to je nemoguce. On sam moze jedino da ugusuje svest o toj praznini i zato je opterecen odredjenim osecanjima kojima se "drogira" ne bi li zaboravio na svoju odvojenost od Boga, na svoj unutrasnji duhovni problem.

Sasvim je svejedno da li je covek opterecen osecanjima koja izaziva putem telesnih zadovoljstava, upotrebom droge, zloupotrebom muzike, meditacijom ili fanaticnom religijom.

Dokle god je opterecen takozvanim psiholoskim potrebama, koja su nuspojava nezadovoljenja njegovih duhovnih potreba, covek nema ni vremena ni volje da voli, ni sebe ni drugoga i njegovo ponasanje je zbog toga iracionalno. Jednostavno, opterecen covek ne moze da voli.