Mnogi ne shvataju da im je Bog isto toliko potreban onda kada se osecaju i ponasaju pravedno, kao i onda kada su pogresili. Mi smo stalno zavisni od Boga. Sigurnost - ne gresenja - ne treba da trazimo u sebi; u poverenju u karakter svoje ljubavi prema Bogu, vec tu sigurnost treba da zasnivamo na poverenju u Boga, u karakter Njegove ljubavi prema nama, da ce nas On sacuvati da ne gresimo.

Petar je iskreno mislio da ce ostati veran, kada se Isusu zakleo: "Da bih znao s tobom i umreti necu te se odreci." (Marko 14,31)

Umesto u duhu poniznosti Petar je sa ponosom dao obecanje. Zeleci da sacuva Bozju cast, nije bio svestan da Bog njega samog treba da sacuva. On je sigurnost svoje vernosti zasnivao na sebi, umesto na odnosu (zavisnosti) sa Bogom, te ga se zato iste noci tri puta odrekao.

Da bi mnoge duse odvratio od spasenja sotona je u hriscanskom svetu rasirio uverenje da gresnik treba prvo da se sredi sam sa sobom; da preispita svoje srce; da li zaista zeli Boga ili ne, te da donese iskrenu odluku da vise ne gresi, da bi zatim mogao doci Hristu i bio tek takav od Njega prihvacen.

Dok prvi odustaju od vernosti Bogu, jer takvu silu i zelju u svom srcu (naravno) ne nalaze, drugi se iskreno kaju za svoje prestupe i donose vazne zivotne odluke, ali im se te odluke "ruse kao kule od karata" kada treba da se kasnije potvrde u prakticnom zivotu.

Svi oni cine gresku, jer formiraju odluke o pokajanju na "odstojanju" od Hrista, bez susreta sa Njime. Oni u sebi - ili ne nalaze nikakve motive da bi sluzili Bogu, i zato odustaju od te zamisli, ili pokusavaju takvu odluku da formiraju na onim motivima koje mogu da nadju i pobude kada su na odstojanju od Hrista.

Tako se oni kaju se iz osecanja krivice, straha, zbog povredjene samopravednosti, ili na osnovu uzbudjenih sentimentalnih osecanja. Medjutim, takva pokajanja su pseudopokajanja. Kada izgube motiv zbog koga su se "pokajali" i kada u prvoj sledecoj prilici budu u iskusenju oni ce ponovo pasti u greh. Oni se onda ponovo "kaju" da bi ponovo gresili.

Zapazimo, iz kakvih pobuda covek moze da se pokaje bez Hrista?

Samo iz gresnih motiva; sebicnosti, straha, uzbudjenih osecanja ... ili iz same krivice. A to nije pokajanje iz pravih motiva. (Njemu bi trebalo i pokajanje za gresne motive pokajanja.)

U crkvenoj tradiciji nalazimo savete za pokajanje:

"Starac je savetovao da se neprestano place i misli na smrt; to je put pokajanja, a drugog puta nema." ("Atonski podviznici" str.19)

Juda se upravo tako kajao, posto je izdao Hrista, ali mu to nije pomoglo. Njegovo kajanje je bilo toliko iskreno i duboko da je zbog njega dosao u samoocajanje i izvrsio samoubistvo, ali iskrenost nije dovoljna. Potrebne su prave pobude za pravo pokajanje. Cime je pokrenuto pravo pokajanje?

"Ili ne maris za bogatstvo Njegove dobrote i krotosti i trpljenja, ne znajuci da te dobrota Bozja na pokajanje vodi?" (Rimljanima 2,4)

Bog prihvata pokajanje pokrenuto iskljucivo pravom ljubavlju, a ono moze biti jedino rezultat naseg poznanstva sa Isusom. Jedino je Isus izvor svake dobre pobude i jedino nam On sam moze biti pokajanje. U zajednici sa Hristom greh nam je mrzak. Greh mozemo izabrati samo ako odemo od Hrista jer nam On predstavlja stalno pokajanje za greh.

Pokajanje nam se daruje od Boga isto kao i oprostenje:

"Bog otaca nasih podize Isusa; ...da da Izrailju pokajanje i oprostenje greha." (Dela 5,30-31)

Za pokajanje treba da se molimo kao i za oprostenje i posvecenje, zato sto po svojoj prirodi mi ne zelimo da se odreknemo greha.

Mnogi se boje da priznaju dubinu svoje duhovne bespomocnosti cime sprecavaju Hrista da im On ponudi pokajanje kao dar. Oni prilaze Hristu govoreci: "Gospode, ja zelim da ti predam svoje srce!"

Oni samo misle da zele sebe da predaju Isusu. Kada bi duze vremena proveli u mirnom i jednostavnom proucavanju Evandjelja i molitvi, baveci se Isusom, a ne sobom, shvatili bi da Isusa uopste ne zele. Tek tada bi, postepeno, u svetlosti Bozjeg lica, uspeli da izgrade stvarnu odluku za Hrista.

Kada sam pitao vernika jedne protestantske crkve; kako da se pokajem, kada ja ipak vise volim greh nego Hrista, sledili su komentari kako cu ja izgoreti u paklu, ako se ne pokajem, itd. Taj vernik je odmah hteo da mi pomogne i da kod mene izazove pokajanje. A kada je video da nema uspeha, onda je rekao: "Ne volis ti u sustini greh! To te samo djavo napada! Ti u sustini svoje duse volis Hrista!" Odgovorio sam mu: "Da volim Hrista ne bih gresio! Moja osecanja nisu kriterijum ljubavi prema Hristu, vec uskladjenost mog zivota sa Bozjim zakonom!" (Vidi Jovan 14,15)

Hristu treba da pristupimo takvi kakvi jesmo, sa svom svojom gresnoscu i krivicom, da bismo od Njega primili pokajanje.

Pridjimo mu sa svim svojim nezadovoljstvom duse, ali ne iz nezadovoljstva. Zatim, trazimo u molitvi otkrivenje Njegovog lica, i ako je nas um usmeren k Njemu, pruzicemo time povoda da On deluje na nas, i da nas otkrivenjem svoje dobrote dovede u pokajanje. Pokajanje je Bozje delo i jedino sto mozemo uciniti sa svoje strane je da mu to dozvolimo.

Danas mnogi hriscani smatraju da su zapovesti Bozje ukinute na krstu. Mozemo postaviti opravdano pitanje zasta se kaju, ako se ne kaju za krsenje zakona tj. ako se ne kaju za greh, koji je definisan krsenjem Bozjeg zakona.

Oni se zaista ne kaju za greh, vec samo za posledice greha, zato sto su obezvredili ono jedino sto ih moze osvedociti o greh - zakon.

"Jer ne znadoh za zelju dok zakon ne kaza: Ne zazeli." (Rimljanima 7,7)

Ukoliko sa Isusom uspostavljamo kontakt povrsno, bez napora da ga upoznamo kroz zahteve Njegovog zakona, mi cemo grehom nazivati samo simptome naseg gresnog stanja (los odnos sa okolinom, neuravnotezeno ponasanje, ...), a necemo shvatiti da je greh stanje u kome se nalazimo. Mi cemo se kajati za simptome a ne za stanje greha. Uzrok gresenja ce i dalje ostati u nama, cekajuci u iskusenju samo povod za svoju novu manifestaciju.

Od zamke pseudopokajanja nas cuvaju pravilna predstava o Bozjem karakteru, do koje dolazimo kroz Njegovu rec, i lican susret sa Bogom prilikom molitve.

U raznim hriscanskim traktatima mozemo naci "tehnike" pokajanja i spasenja, koje predlazu gresniku da prvo prizna svoje grehe i krivicu a da se zatim obrati Hristu za pomoc. Takvim trikom sotona, takodje, navodi ljude na pseudoodluku za Hrista (pseudopokajanje).

Sva priznanja greha i krivice, i sva pokajanja koja nisu plod druzenja i zajednice sa Isusom imaju negativnu funkciju, bez obzira koliko su iskrena. Ona podrazavaju covekovu oholost i samopravednost. Tako mozemo sresti vernike koji stalno naglasavaju kako su samo "gresni i smrtni ljudi". Oni vide zasluznu vrednost u svom otvorenom priznanju greha i krivice.

"Covek sam po sebi nije u stanju da spozna svoje zablude. 'Srce je prevarno vise svega i opako; ko ce ga poznati.' (Jeremija 17,9) Ustima se moze priznavati siromastvo duha, a da srce to ipak ne prizna. Dok govorimo Bogu o svom duhovnom siromastvu, srce moze da gori uobrazenoscu da je zbog svoje poniznosti i uzvisene pravednosti dostojnije od drugih. Medjutim, pravu predstavu o svom stanju mozemo steci samo na jedan nacin; ako stalno gledamo u Hrista.

Tako visoko misljenje o svojoj pravednosti ljudi imaju samo zato sto ne poznaju Hrista. Dok razmisljamo o Njegovoj cistoti i uzvisenosti tada tek u pravoj svetlosti vidimo svoje slabosti, nedostatke i svoje siromastvo. Postajemo svesni da smo izgubljeni i beznadni, odeveni u odecu samopravednosti, kao i svi ostali gresnici. Uvidjamo da se sopstvenom dobrotom i poboznoscu nikad ne bismo spasli, vec samo neizmernom Bozjom miloscu." (EGV HOP 159)

BORBA VERE

Kada se govori o naporima koje treba da ulozimo da bi se izmirili sa Bogom i ostvarili Njegovu pravednost u svom srcu i zivotu, mozemo biti zbunjeni velicinom biblijskog naloga.

Bozji moralni zakon od nas zahteva da imamo srce slobodno od svih gresnih zelja, da volimo svoje neprijatelje, a uz sve to da budemo ponizni i radosni.

Isus kaze:

"Svaki koji pogleda na zenu sa zeljom, vec je ucinio preljubu u srcu svojemu.Ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, cinite dobro onima koji vas mrze i molite se Bogu za one koji vas gone." (Matej 5,28.44) "Radujte se svagda u Gospodu, i opet velim radujte se. Krotost vasa da bude poznata svim ljudima." (Filibljanima 4,4-5)

Apostol Pavle kaze:

"Ja znam da dobro ne zivi u meni, to jest u telu mojemu. Jer hteti imam u sebi, ali uciniti ne nalazim. Jer dobro sto hocu ne cinim, nego zlo sto necu ono cinim. ... Ja nesrecni covek! Ko ce me izbaviti od tela smrti ove?" (Rimljanima 7, 18-19.24)

Bozji moralni zakon od nas trazi nemoguce, pa opet, apostol Jovan kaze: "zapovesti Njegove nisu teske" (1.Jovanova 5,3), a sam Hristos kaze: "... jer je jaram moj blag, i breme moje nije tesko" (Matej 11,30).

Ova prividna protivrecnost moze izgledati neresiva, sve dok ne procitamo biblijski izvestaj o razgovoru izmedju bogatog jevrejskog kneza i Isusa:

"A Isus pogledavsi nanj, omilje mu i rece mu: Jos ti jedno nedostaje: idi prodaj sve sto imas i podaj siromasima; i imaces blago na nebu; i dodji te hajde za mnom uzevsi krst. A on posta zlovoljan od ove reci, i otide zalostan; jer bijase vrlo bogat.

I pogledavsi Isus rece ucenicima svojim:... Deco, kako je tesko onima koji se uzdaju u svoje bogatstvo uci u carstvo Bozje! A oni se divljahu vrlo govoreci u sebi: Ko se daklem moze spasti? A Isus pogledavsi na njih rece:

Ljudima je nemoguce, ali nije Bogu: jer je sve moguce Bogu." (Marko 10,21-27)

Bozja rec ne zahteva od nas da cinimo ono sto je Bozji deo posla i sto je za nas nemoguce. Samo Bog moze da nas spase od greha i krivice. Samo Bog moze da promeni nase srce i da nam da plodove duha.

Taj jaram je lak, zato sto nije plod nase, vec Bozje sile i intervencije.

Zakon od nas trazi nemoguce, ali Bog od nas ne trazi nemoguce. On nama pruza ono sto je nemoguce.

Sud pred koji (danas) izlaze nase molitve nije sud na kome se od gresnika trazi njegova pravda, vec je to sud na kome se po priznanju sopstvene krivice gresniku pravda dodeljuje. Isus nije dosao da nas osudi vec da nas spase. Njegova milost je sa nama sve dok je ne prezremo. Ziveti sa Bogom je zaista divno. Ali, mi moramo da izaberemo Boga kao naseg licnog Spasitelja i da se oslonimo na Njegovu spasonosnu silu. Isusov jaram (koji nosimo citavog dana) jeste lak, ali ga nije lako izabrati (u vremenu molitve tj. vremena susreta sa Bogom).

Dakle, mi moramo ulagati usrdne napore, ali ne da ostvarimo spasenje, vec da izaberemo spasenje. Mi izabiramo Spasitelja samo kroz razumevanje i prihvatanje Njegovog karaktera. Svaki drugi motiv ili prilaz Bogu ne bi bio pravedan. Mi Ga izabiramo tako sto poznanjem Boga kroz molitvu i Njegovu rec dolazimo u pokajanje.

"Vicem iz svega srca: Uslisi me, Gospode; sacuvacu naredbe tvoje. Prizivam te pomozi mi; drzacu se otkrivenja tvojih. Pretecem svanuce, i vicem; rec tvoju cekam. Pretecu oci moje jutrenju strazu, da bih razmisljao o reci tvojoj. Cuj glas moj po milosti svojoj, Gospode; po sudu svojemu ozivi me." (Psalam 119,145-149)

Jednostavno citanje Bozje reci i razmisljanje o Bozjoj dobroti pruza povode da nam Bog odgovori na nase usrdne molitve. A to sve cini veliku borbu sa sobom i sa Bogom, jer nasa gresna priroda ne podnosi susret sa Svetim i Pravednim. Ona mora "pasti na stenu i razbiti se".

Setimo se Jakova. Jakov znaci varalica. Jakov je bio varalica. To je bila njegova priroda. To je bio on. Ali Jakov se borio sa Bogom. On varalica rvao se sa Svetim i Pravednim. U molitvi se borio za nezasluzeni blagoslov. Nije se uzdao u svoju pravdu, jer je bio svestan svoje krivice. On se uzdao u Bozju milost. Sa iskrenim priznanjem i pokajanjem ovaj gresan covek je preklinjao andjela zaveta trazeci Njegovu milost: "Necu te pustiti dokle me ne blagoslovis!" (1.Mojsijeva 32,26) "U utrobi uhvati za petu brata svojega, i u sili svojoj bori se s Bogom; Bori se s andjelom, i nadjaca; plaka, i moli mu se; nadje ga u Vetilju, i onde govori s nama." (Osija 12,4-5)

Jakov se borio do kraja i pobedio. Dobio je novo ime - Izrailj i nov karakter.

Citav narod dobio je njegovo novo ime, koje znaci "ONAJ KOJI SE BORI SA BOGOM". To ime i mi nosimo, ako smo verni Bogu; mi smo duhovni Izrailj.

Bozja rec nas poziva da sledimo primer oca vere Jakova:

"Bori se u borbi vere, muci se za vecni zivot na koji si i pozvan." (1.Tim.6,12) "I trazicete me, i naci cete me, kad me potrazite svim srcem svojim." (Jeremija.29,13)

Zapazimo sta to znaci boriti se sa Bogom. To znaci mimo protivljenja svoje gresne prirode, neciste savesti, pomracenog uma, i ogranicavajucih okolnosti, uzdati se u Boga da ce zato sto je ljubav, ispuniti ono sto je obecao. To znaci, svojim htenjem, mimo svoje prirode, izabrati Boga i poverenjem u Njegovu obecanu intervenciju i ponudjenu silu ziveti po Njegovoj volji.

Zato sto Boga izabiramo mimo svoje prirode, mi ne smemo u molitvi pokusavati da pobudimo neka jaka osecanja (niti osecanje sopstvene gresnosti, niti osecanje Bozjeg prihvatanja), jer bi to znacilo da se uzdamo u silu svoga Ja, umesto da jednostavno prihvatimo razumno osvedocenje koje nam Bog pruza o tome da smo gresni i da zatim jednostavno verujemo Bogu da ce zato sto je tako obecao, ispuniti nasu molitvu.

Veoma je opasno truditi se da svojom prirodom sluzimo Bogu, zato sto sila volje kojom drzimo Bozji zakon ne sme da se crpe iz naseg Ja, iz nasih prirodnih motiva ili osecanja, vec od Boga. To znaci da u molitvi ne smemo pokusavati da postanemo zadovoljni sobom, vec Bogom. Mi ne pokusavamo da izgradimo poverenje u svoj karakter, vec odlucujemo da verujemo u Bozji karakter i da po njemu zivimo, verujuci u silu koju nam je Bog obecao.

Kako cemo se sacuvati do pomenute zamke, od pokusaja da postanemo zadovoljni sobom i da svojom pravednoscu sluzimo Bogu?

Pravilno razumevanje Bozjeg karaktera otkrivenog kroz Njegov zakon nas cuva da se ne oslonimo na silu svoje prirodu. Ono nas navodi da dignemo ruke do svoje pravednosti i da se oslonimo iskljucivo i samo na Hrista. Dakle, osvedocenje o spostvenu gresnost nema svrhu da nas navede da se bavimo sobom i samim svojim gresima, vec ima svrhu da nas navede da se ponizimo pred Bogom i umesto na svoju gresnu prirodu, oslonimo na samog Boga.

Sticanje poverenja u Boga da nam je oprostio grehe pokazuje da smo svoju volju pokorili Bogu. Ono se ne ostvaruje trazenjem i cekanjem osecanja da nas je Bog prihvatio, vec razumnim izborom Boga kroz nasu odluku da mu verujemo da ce zato sto je On ljubav ispuniti svoja obecanja i izbaviti nas. Zato nasa paznja mora biti usmerena ka otkrivenju Bozjeg karaktera. Nasa volja se napaja onom snagom u koju gledamo, te ce tako istrajno posmatranje Bozje dobrote i voljno prihvatanje njene delotvornosti rezultovati nasim potpunim pokoravanjem Bogu. Onda kada smo se verom oslonili na Boga, kada smo svoju volju pokorili Njemu, tada zadrzavamo svest o slabosti nase prirode. Kada pogledamo u sebe, osecamo da smo i dalje gresnici za koje je Isus umro, ali ta gresna priroda nema uticaja na nasu volju, jer se mi vise ne uzdamu u nju, vec u Boga.

Mnoge religiozne osobe se muce pod teretom svojih voljnih napora da udovolje zahtevima Bozjeg moralnog zakona, a da istovremeno na sve nacine izbegavaju susret sa Bogom i pokoravanje volje Njemu. Umesto da umru svome gresnom i samopravednom Ja, oni pokusavaju da to svoje Ja prilagode i naviknu na verske zahteve koji pritiskaju njihovu savest. Umesto da ga se odreknu, one ga samo sublimiraju u svoju revnost. Kada im se uputi ukor da svoje srce nisu predali Bogu, oni taj ukor odbacuju, pokazujuci na svoje religiozne napore ili na svoja sentimentalna osecanja i samopozrtvovana dela, kao dokaz svoje poboznosti.

Tek kada teska zivotna iskusenja sruse njihovu kucu sazidanu na pesku, oni shvataju pravu prirodu svojih temelja. Ali tada, obeshrabreni sobom, najcesce odbacuju religiju uopste, misleci da ona ne moze predstavljati nista drugo od onoga sto su oni imali u svom dotadasnjem iskustvu.

Njihovi sumorni opisi religioznog iskustva otkrivaju njihov pokusaj da udovolje zahtevima Bozjeg zakona, silom svoje gresne prirode i samopravedne savesti. Oni su se uvek bojali dubljeg poznanja Boga i licnog susreta sa Njime, te tako nikada nisu ni dolazili u pravo pokajanje. Nikada nisu imali iskustvo "koji u Njemu stoji ne gresi" jer nikada nisu ni bili u Hristu.