Istina je da ljudi imaju potrebu za ideologijom (a cesto je to ideologija lazne religije) kojom ce opravdati svoje povlacenje pred zivotnim iskusenjima, zapravo svoju neispunjenu zivotnu odgovornost. Sustinska razlika izmedju istine i zablude je upravo u tome sto istina coveka cini odgovornim (zato nije omiljena), dok zabluda opravdava covekovo prepustanje liniji manjeg otpora (popustanje grehu).

Covek je tako sazdan da reaguje osecanjem gneva na svest o nepravdi. Covek nema slucajno osecanje gneva kada vidi nepravdu, kao sto nema slucajno ni osecanje straha u opasnosti, ni osecanje tuge u nevolji, niti osecanje radosti kada je svedok lepog, pravednog i dobrog.

No ovde je rec o tome sto covek na objektivnu svest o nepravdi reaguje adekvatnim osecanjima (gnevom), ali ne i adekvatnim motivima. Umesto pravom ljubavlju (hrabroscu, krotoscu ...) covek reaguje grehom (paranojom, gnevom ...) a gresno ponasanje je iracionalno, nesvrhovito i njegovom i tudjem dobru. Reagovati na zlo zlom, na nepravdu mrznjom i osvetom umesto istinskim starateljstvom, navodi onoga ko se zlu odupire da i sam postane zao, a protivniku pruza povoda za jos vece zlo.

Zemaljska borba izmedju raznih kriminalaca i poshtenih ljudi ce trajati dokle god postoje razne drzave, organizacije i politicke stranke.

Drzava, njene razne organizacije i politicke stranke postoje upravo zato sto na zemlji postoji problem zla. One same svoju snagu temelje upravo na ljudskoj slabosti - covekovoj gresnosti.

Greh ljudskog srca se manifestuje u narusavanju harmonije medjuljudskih odnosa, pa masa ima potrebu za spoljnim autoritetom kome daje pravo politicke moci, zauzvrat preuzete odgovornosti obezbedjivanja gradjanske sigurnosti.

Sto su ljudi gresniji, to je njihova potreba za spoljnom intervencijom i kontrolom veca, pa vlast ima izgovora da bude totalitarnija.

U interesu (i pod izgovorom) ocuvanja stabilnosti sistema drzava se mesa u zivot pojedinca onoliko koliko to on drzavi dozvoli zloupotrebljavajuci svoja prava.

Drzava ne bi imala izgovora da se uplice u zivot pojedinca ukoliko joj on ne bi pruzio povoda. Na primer, ukoliko covek svojim pravima narusava prava drugog coveka, drzava uzima za pravo da sama odredjuje njihove odnose po pitanju prava koji su oni zloupotrebili. Tako gresnost ljudi postaje snaga njihovog politickog vladara.

Na primer, masovna upotreba duvana od strane americke omladine je dala povoda americkim vlastima da se bave tim pitanjem, i tako je nesposobnost ljudi da sami rese svoje probleme postala prilika drzavi da se mesa u ona pitanja u koja se inace ne bi nikada mesala.

Isti fenomen se desava i na globalnom planu.

Novi svetski poredak jaca na slabosti drzava koje nisu sposobne same da rese svoje probleme. Tako nas problem Kosova postaje izgovor Novom Svetskom Poretku da i ubuduce, pod bilo kakvim izgovorom, ugrozava suverenitet bilo koje drzave na svetu, da bi ostvario svoje namere.

Normalno je da ce svako ko je na pozicijama moci biti sklon da maksimalno zloupotrebljava svoje moci. To ne treba da nas iznenadjuje. Ali treba da nas iznenadi sto mu mi sami pruzamo povode za tako nesto, bez obzira da li se radi o vlasti lokalnih vladara na celu same drzave, ili onih na celu Novog Svetskog Poretka.

Dok je gresnog sveta, bice i vlasti koje njime spolja na silu upravljaju. (U carstvu Bozjem, zakon je upisan u srca, i onome ko je pokrenut ljubavlju i ociscen od greha, ne treba nikakva spoljna prisila koja bi ga terala da bude dobar.) A dok je zemaljskih vlasti, bice i njenih zloupotreba.

Kako se boriti protiv zlih vlasti?

Najcesci je slucaj da se zle vlasti dobile vlast tako sto su zavele i izmanipulisale masu. Gresnim ljudima se ne moze manipulisati drugacije nego preko njihovih slabosti. Oholim osobama se manipuluse laskanjem njihovoj oholosti, sebicnim - preko njihovih sebicnih interesa, paranoicnim masama se manipulise budjenjem straha od neke objektivne ili iluzorne opasnosti, itd. Onaj pokret ce dobiti najveci uspeh i vlast u drustvu koji najvise pokrene gresne motive sto veceg broja ljudi. Narod koji pristane da bude izmanipulisan je kriv za svoj izbor, pa je zato pravedno i da snosi posledice svoga izbora.

Pojedinac se ne moze uspesno boriti za bolje od onih vlasti kojih je vecina dostojna.

Ali svaki pojedinac se moze boriti da ono sto do njega stoji bude dobro. On treba da se bori da njegova sopstvena sfera uticaja bude sfera njegovih blagoslova.

Mnogi licemerno zele da ucine dobro na opstem drustvenom planu, dok tamo gde je njihova sfera uticaja - u porodici, na poslu i medju prijateljima, ne pokazuju potreban karakter ljubavi.

Kada neko kritikuje politicki sistem da je los zato sto legalizuje kriminal ili bilo kakvu vrstu drustvenog zla, tada moramo imati na umu da sistem ne moze biti gori od ljudi koji ga cine. Sistem je los samo onoliko koliko je dozvolio ljudima da otkriju svoj stvarni karakter. Ne mozemo ocekivati da sistem resava probleme koji spadaju u sferu duhovnosti. Ako je vecina ljudi u drustvu zla, sistem ce biti korumpiran, ma kako on bio ustavno demokratican. Ljudi ce jednostavno vecinskim demokratskim putem da prihvate princip korumpiranosti kao opsti princip svog funckionisanja. Otuda demokratski sistemi funkcionisu samo onoliko uspesno koliko je nacija koja ih prihvata neiskvarena. Nauspesnije demokratije su uspesno funckionisale samo u zemljama koje su imale duhovnu reformaciju u skorijoj proslosti. Sa napustanjem duhovnih principa i sama demokratija vremenom gubi svoj unustrasnji sadrzaj i samim tim svoju zvanicno proklamovanu funkciju. Zlo postaje princip vecine, pa samim tim i vlasti i sistema.

Religijski savet da mi "dignemo ruke" of nashe borbe protivu nepravde, zlochinackog ponashanja i drugog gansterstva, i da se molimo bogu da "njegova ljubav" reshi te stvari - koristan je samo onima (gangsterima) koji hoche da skrenu paznju chovechanstva od tih nepravdi, tako da gangsteri mogu da produze da rade svoje prljave poslove - unishtavajuci sve svoje "konkurente", istinu i pravdu!

Upravo najvece zrtve nastaju onda kada se protiv zla covek bori zlom. Zlo radja zlo. Smrt radja smrt.

Da su Albanci bili zadovoljni svojim pravima na Kosovu 1981. godine, da nisu insistirali i na formalnom otcepljenju Kosova kao republike, te da nisu pretnjama i potkupljivanjem proterivali ono malo Srba sto je vec bilo ostalo na Kosovu, zadrzali bi svoja prava koja su im bila gotovo kao da su imali vec svoju sopstvenu republiku.

Pokusaj da se zlom ostvare veca prava Albanaca na Kosovu, isprovociralo je nas Srbe da damo podrsku rukovodstvu koje je obecalo da ce sacuvati nasa prava na Kosovu, tako sto ce Albancima oduzeti i ona prava koja su oni vec imali.

Takvu politiku naseg republickog rukovodstva su iskoristili nacionalisticki pokreti drugih republika, te su strahom od "povampirenog srpskog hegemonizma" dosle na vlast stranke koje inace ne bi bile podrzane od njihovog javnog mnjenja. Te stranke su zatim ugrozile prava Srba i isprovocirale ih da na zlo odgovore zlom, a to zlo ih je kasnije gotovo potpuno upropastilo.

Da pocetkom devedesetih godina Srbija nije oduzela Albancima prava na Kosovu koja su oni vec imali, to ne bi izazvalo njihovu ocekivanu buntovnu reakciju, niti bi kasnije doslo do atentata na predstavnike srpske vlasti na Kosovu.

Da Albanci nisu terorizmom odgovorili na prisustvo srpske vlasti, ne bi doslo do odmazdi nad albanskim selima iz kojih su vrseni atentati.

Da nije bilo odmazdi nad kosovskim Albancima, ne bi dolazilo do zbegova i pristupanja mnogih Albanaca u OVK koji jednostavno nisu imali gde drugde pred strahom od srpske odmazde. Da nije bilo srpskih odmazdi, ne bi doslo ni do NATO agresije.

Da nije doslo do NATO agresije, srpske paravojne jedinice ne bi nasle izgovora nad etnickim ciscenjem, pljackom i spaljivanjem albanskih naselja. (Seselj je unapred zapretio proterivanjem Albanaca sa Kosova, u slucaju NATO agresije)

Da nije doslo do zloupotrebe NATO agresije, NATO ne bi imao izgovor da pojaca bombardovanje citavog podrucja Jugoslavije i ne bi imao izgovora da se odupre protivljenju svetske javnosti.

Ovde cu da se zaustavim, necu da objasnjavam osvetu Albanaca zbog spaljivanja citavih sela, niti da spominjem mogucu rekaciju Kine i Rusije na NATO-vu pasivnost prema OVK. Ovo je valjda dovoljno da shvatimo da zlo radja zlo, da smrt radja smrt.

Iako sada spolja imamo privremeni, lazni mir, on nista u sustini ne menja, vec nam samo pruza vreme da razmisljamo o svemu i da se pokajemo za grehe koji ce inace rezultovati svetskoj katastrofi u buducnosti. Uzroci sukoba su ostali jer se niko ni za sta nije pokajao od zaracenih strana u sukobu, ni Albanci, ni mi Srbi, ni Zapad, ni ceo ostali svet.

Mnogi se pitaju zasto Bog ne ucini da iz naseg drzavnog drzave ne odu politicari koji predstavljaju princip onakve politike kakvu smo imali u zadnjih deset godina? Jednostavno zato sto se nas narod nije pokajao za one motive iz kojih je pre desetak godina i podrzao danasnje politicko rukovodstvo.

"Trazili ste - gledajte!"

Godine 1968. Dobrica Cosic je izbacen iz politickog rukovodstva zemlje za to sto je pokrenuo pitanje Srba na Kosovu, koji su vec tada postali zrtve Albanskog sovinizma (provociranog predjasnjom politikom Aleksandra Rankovica, a ovaj opet ... nismo mala deca pa da izgovaramo zlo recima "Ovaj je prvi poceo!"). Citavih 13 godina je pitanje prava Srba na Kosovu bilo tabu tema, zato sto je nas prosecan covek bio opijen materijalnim blagostanjem, potkupljen i podmicen Zapadnim investicijama od tadasnjih domacih vlasti. Tek kada su zbog ekonomske krize postali ugrozeni materijalni idoli, nas covek se poceo okretati nacionalnim idolima, i dan danas njemu nisu vazniji Srbi na Kosovu od samog srpstva i kosovske zemlje. On ce radije zrtvovati naciju radi zemlje na kojoj nacija zivi, nego sto ce biti spreman da zrtvuje zemlju radi ljudi.

Sta vredi osvojiti zemlju i ostvariti ljudska prava a tom prilikom izgubiti ljude i karakter koji bi trebalo da upravlja preimucstvima ostvarenih prava?!

Gresnom srcu je lakse da voli zemlju i mrtve pretke nego zive ljude oko sebe. Iz svog karaktera on moze da pruzi drugome samo ono cime i sam napaja svoj um gledajuci americke filmove.

A sta nam otkriva Evandjelje? Ono nas ne moze zavesti ili indoktrinirati zato sto ne manipulise nasim slabostima, ne provocira motive koje imamo u sebi, vec nam pruza one motive koje smo odavno izgubili a koji predstavljaju temelj opstanka svakog pojedinca i nacije.

Ali, kada se nasem coveku spomene Evandjelje on odmahuje rukom i kaze: "Ne verujem da je bas sve to istina! To je neko napisao da bi manipulisao masama!" A zatim se okrece ka americkim filmovima ispunjenim porocima svake vrste, ubistvima i smrcu, ne pitajuci se da li su upravo ti filmovi izmisljeni da bi se njima manipulisalo onima koji ih gledaju.

Covek ne moze drugome da pruzi vise od onoga cime hrani svoj um. Ne moze ostvariti visi nivo od onoga koji je sebi zacrtao.

Moze li covek da gleda u lice Bozje cistote a da nekoga mrzi? Moze li neko gledati u Hrista i zbog toga mrzeti? Isus je ljubio one koji su Ga pljuvali u lice. Judi je oprao noge pred sam cin njegovog izdajstva. A u samom trenutku izdaje, Isus je Judu nazvao prijateljem. On mu je i tada pokazivao da ga ljubi. A kada je raspet na krstu slusao uvrede, Hristos se molio Ocu za svoje neprijatelje: "Oprosti im jer ne znaju sta rade"

Svoju ljubav otkrio je najvise onima koji su najdublje pali, jer ljubav je najpotrebnija onima koji je najmanje imaju. On "prodje cineci dobro, isceljujuci sve koje djavo bese nadvladao." (Dela 10,38) "Ne psova kada ga psovase; ne preti kad strada." (1.Petrova 2,23)

Oni principi kojima se zanima nase srce, su oni koji nas i pokrecu.

Bavljenje zlom i proklinjanje tame jos nikome nisu doneli svetlost.

Onome ko je svoje srce otrovao sa zlom tesko je da poveruje u dobro.

Zato je vecini nasih ljudi je mnogo lakse da se bore protiv nepravde, nego da se bore za pravdu. Zapravo, spoljna nepravda je njima povod i izgovor da reaguju sopstvenim zlom. Da bi umirili svoju savest, oni navode primere neduznih stradalnika. U svakom sukobu dolazi do "slucajnog" stradanja neduznih civila koji svakoj strani pruzaju izgovor da na zlo odgovore zlom, a da ipak nekako umire svoju savest. Sam sotona nadahnjuje svaku zaracenu stranu da (nesvesno) uradi takve poteze koji ce pruziti drugoj strani izgovor za jos vece zlo ("Markale"). Tako ljudi nalaze opravdanje za sopstveno zlo - nazivajuci ga pravednim i njime umiruju svoju necistu savest.

Necista savest je uvek problem koji na poseban nacin treba resiti da bi se slobodno cinilo zlo, pa nju ljudi resavaju ili tako sto je ugusuju alkoholom ili drogom, ili tako sto nadju dobre ideoloske izgovore za ono sto rade. Najveca zla u istoriji sveta su ucinjena u ime Boga, ili u ime navodnih interesa naroda. No, uz samo malo razumnog razmisljanja mozemo videti da oni koji su tako revni u borbi protiv nepravde, nemaju gotovo nikakvu revnost za ono sto je stvarno dobro njihove nacije. Oni cesto ne se pokazuju potrebnu ljubav ni prema clanovima sopstvene porodice, dok istovremeno pokazuju spremnost za fanaticno stradaju za svoje ideale.

>ZASHTO njima, tim GANSTERIMA vi ne dajete te religiske savete da se :"pokaju i prestanu svoje zlochinacko ponashanje" ?? Vi znate da bi vas oni ili ismejali, ili uhapsili i da ni za njih to "carstvo nebesko" je samo BAJKA koja je samo korisna da ZAMUTI um onima koji hoche da se bore za "zemaljski a ne nebeski raj"!

S kojim moralnim pravom da druge ukoravam za njihovo zlocinacko ponasanje, ako ne radim na iskorenjivanju zlocinastva u sopstvenoj zemlji? (I to ne samo onoga koji se vrsi prema Albancima, nego i prema pripadnicima srpske nacionalnosti!) Da li je ispravno da se ja umesto za sebe staram za duhovno stanje Albanaca i Amerikanaca, a da se Albanci i Amerikanci umesto za svoje, staraju za nase duhovno stanje? Hoce li to ikome pomoci?

Svako je duzan da krene od sebe! Ja sam zaduzen za svoju sferu uticaja, za svoje bliznje.

Ja nisam na mestu Slobodana Milosevica, niti bih mogao da na njegovom mestu ucinim ono sto samo Bog moze da ucini ako bismo se mi kao nacija pokajali za svoje grehe, ali ja imam svoje mesto pod suncem za koje sam odgovoran.

Ako prvo sebi pomognem, ako steknem sposobnost da na zlo odgovorim dobrim, tako cu jedino biti u stanju da pruzim dobar primer i pomognem Albancima i Amerikancima.

Ako ne postujemo prava jedni drugih ovde u sopstvenoj zemlji, kako ce neko poverovati da smo dostojni da pomognemo drugome?

Ali i pored svega toga vec vise od godinu dana imam prezentaciju na engleskom jeziku koja govori o totalitarizmu Novog Svetskog Poretka i koja raskrinkava pseudoreligiju koja opravdava njihove postupke pred njihovom savescu.

www.net.yu/~milos/

Gde su nasi kriticari Amerike bili u to vreme? Sada, kada su njihovi sebicni interesi ugrozeni, kada je povredjena njihova sopstvena ponositost, mnogi licemerno kritikuju Zapad, ali bez trunke samoispitivanja i samokriticnosti prema sopstvenim totalitarnim i drugim gresnim principima koji su dosli sa Zapada. I sada, bez trunke pokajanja, nas narod i dalje uziva u gresnim americkim filmovima i svim ostalim gresnim oblicima uzitaka koji su karakteristicni za zapadni svet.

E pa sve vam i drugim bogomoljcima zelim dobro u "carstvu nebeskom", ali bih voleo da malo RAZUMNIJE opishete sta moze da se uradi da ovo zlochinacko ponashanje MILITARISTICKO- FINANSISKIH GANSTERA SVETA prestane ~!

Kao sto rekoh - zla je bilo i bice ga do kraja vremena milosti, i mi cemo u svakom slucaju morati da ga trpimo, ne zato sto resenje ne postoji, vec zato sto vecina nije voljna da ga prihvati. Ali ako vec trpimo zlo, bolje je da stradamo kao pravednici (koji na zlo odgovaraju dobrim) nego kao nepravednici (koji na zlo odgovaraju takodje zlom). Manje cemo stradati ako tudje zlo ne provociramo sopstvenim zlom.

Setimo se Krajine. Sam djavo nas je zaslepio privremenim uspehom, koje je tek toliko dugo trajalo dok se nismo njime opili do te mere da posle nismo mogli razumno da mislimo i da pristanemo na bilo koji ponizavajuci kompromis za nasu oholost. Tako smo na kraju izgubili i ono sto bismo imali da smo pristali na kompromis.

Ocigledno je da Bog nije blagoslovio tu nasu borbu, vec je sam djavo isprovocirao nase strasti, pruzio laznu nadu i onda nas upropastio. Tako radi uvek, i mi to ne zelimo da shvatimo.

Setimo se bitke na Kosovu 1389. godine. Sta smo dobili nepotrebnim porazom? Zemlja je opustosena, osiromasena uz sasvim nepotrebne ljudske zrtve. Postali smo vazalna drzava sto bi i inace bili da smo sklopili ugovor sa Turskom bez bitke na Kosovu. Ovako smo sasvim nepotrebno desetkovali i oslabili svoju naciju za sva buduca pokoljenja.

Da li je bilo bolje da potpuno izginemo? Da li je vredno stradati samo radi toga da vlasti koje nad nama vladaju budu domace a ne strane? (Setimo se da su vlasti uvek zle, bez obzira da li su nase ili tudje; zato sto ih cine ljudi, pa kakvi su ljudi takva je i vlast.)

Kaze se "istorija je uciteljica zivota". Ali, cudo je kako ne dozvoljavamo istoriji icemu da nas nauci. Mi kazemo "Oprastamo ali ne zaboravljamo." ali ono sto smo zapamtili nikako da nas nauci da "ko se lati maca, od maca ce i stradati" (Isus Hristos).

Zlom nikada necemo drugoga navesti na dobro.

Zato je bolje je da stradamo u istrajavanju da od neprijatelja cinimo prijatelje, nego da stradamo u istrajavanju da od nekadasnjih prijatelja stvaramo neprijatelje.

Nas duh sumnjicavosti i netolerancije prema Srbima muslimanske i katolicke vere, nase shvatanje da neko nije Srbin ukoliko nije pravoslavan dodatno je osakatilo nasu naciju i od nekadasnjih prijatelja stvorilo nam nove neprijatelje. Izgubili smo jos vecinu Bosne i severnu Albaniju cija su plemena svojevremeno htela da udje u sastav Crne Gore, ali su nasi rekli "Ne! Vi niste Srbi! Vi ste muslimani!" Pogledajmo kako se zovu plemena na severu Albanije i procitajmo sa nasim akcentom (Krasnici, ...).

Mi ni za sta drugo nismo sposobni nego da stvaramo neprijatelje a uz to sve drsko uzimamo za sebe da smo hriscani i time odvracamo od hriscanstva one iskrene osobe koje se dvoume da li da poveruju u njegovu moc da ljudska srca oslobodi od gordosti, obuntovnosti i osvetoljubivosti, koja im je zagorcala zivot.

"Bolje je jelo od zelja, gde je ljubav, nego od vola, gde je mrznja." (Price 15,17)

"Ko se sto godina bori protiv azdaje, i sam postaje azdaja." (Ruska poslovica)

Nisam protiv borbe protiv nepravde, ali sam za to da nju vodimo protiv sopstvenih greha, jer smo za sopstveno duhovno stanje najodgovorniji.

Kada mi sami, prvo ljubavlju pobedimo neprijatelje u sopstvenim srcima, tada cemo tek imati pravu moc i Bozji blagoslov da ga pobedimo i spolja.

Vreme je da u hriscanskoj skoli steknemo osnovno, za nas kroz istoriju jedno sasvim novo i nepoznato iskustvo - da od neprijatelja stvaramo prijatelje.

Dok to ne uradimo, isti uzroci ce rezultovati istim posledicama. Stradanje ce se nastaviti i dalje!

Pozdrav od Milosa Bogdanovica, milos@net.yu